Jelena Perić i Bojana Trninić: Sve je lakše u dvoje

Ponekad se zapitamo da li je zaboravljeno „Šta drugarstvo znači“ i čuvena pesma Kolibrija koju svi pamtimo još od davnih dana. Gotovo svaki dan čujemo da je ovaj postulat nevažeći u današnjim vremenima i da prijateljstvo večno ne traje. Danas se kaže – sve ima rok trajanja, pa tako i prijateljstvo.

Hm, mi se ne bismo složili sa tim.

Da je drugarstvo krasno i bajno, sami smo se uverili u to. U stvari, one su nas uverile – mlade, vesele, nasmejane, i prave Šmekerke. Bojana Trninić i Jelena Perić.

Š: Pa da krenemo iz početka. Kako ste se upoznale?

Jelena: Upoznale smo se prvi dan na fakultetu. Ja sam iz Bijeljine i nisam znala nikoga. U amfiteatru smo sele jedna pored druge. A onda smo se pogledale i rekle: „Hajmo na kafu!“ Onda smo sledeći dan išle na isti rođendan – i od tada se ne razdvajamo.

Š: A kako ste se odlučile da baš upišete farmaciju?

Bojana: Išla sam u srednju školu za farmaceutskog tehničara, i znala sam da ću biti u medicinskim vodama. Jeste teško, ali, ako nešto voliš, onda je to to. Moj tata je uvek govorio: „Ne završi fakultet pametan nego uporan.“

Jelena: Ja sam se prvo dvoumila da li da upišem fakultet u Novom Sadu ili Beogradu. Kako je prijemni bio u oba grada u isto vreme, ipak sam prelomila da to bude Novi Sad. A odlučila sam se za farmaciju zašto su kod nas svi u porodici okrenuti medicini. Sestra je završila taj fakultet, pa je ta moja odluka nekako bila logičan sled okolnosti.

Š: Svi znamo da ste redovne na treninzima. Kako uspevate da budete tako dobri studenti i u tako dobroj formi?

Bojana: Prva godina fakulteta nam nije bila teška. Čak smo je obe očistile u junu (smeh).

Jelena: Da, i onda smo imale čitavo leto slobodno. Posle nam je bilo dosadno, samo smo čitale knjige i gledale serije. Međutim, druga godina je mnogo teža, i evo već od novembra ne ispuštamo knjige iz ruku.

Bojana: Zajedno smo 24 časa sedam dana, i onda mi sve lepo isplaniramo. Svako veče pravimo plan obaveza za sutrašnji dan. Pre podne idemo na predavanja, pa učimo, pa onda idemo na trening i kad se vratimo kući ponovo učimo.

Jelena: Nekada, kada ostajemo čitav dan na fakultetu, kolege i koleginice kada vide da nosimo velike torbe, sve im je jasno. Znaju da posle predavanja idemo na trening.

Š: Da li ste trenirale nešto pre nego što ste došle u Šmek?

Bojana: Ja sam trenirala rukomet do trećeg razreda srednje škole. Tada sam već polako krenula da se spremam za prijemni, pa nisam mogla da se u potpunosti posvetim treninzima. Kad sam krenula na fakultet, odlučila sam se za grupni fitnes.

Jelena: Ja sam vežbala u teretani, međutim meni je to bilo dosadno. Kada sam došla ovde – znala sam da je to to.

Š: A zašto ti je bilo dosadno? Kakva je razlika u grupnom fitnesu i tome što si prethodno trenirala?

Jelena: Ovo je nešto posebno. Ne samo treninzi, nego i energija, atmosfera, ekipa… Osećaj tima je neverovatan, svi se redovno čujemo i dogovaramo se da idemo zajedno na treninge.

Š: Redovne ste i uvek dolazite u „paketu“. Da li se nekada desilo da dođe samo jedna na trening?

Bojana: Pa u početku smo stalno zajedno dolazile i držale se jedna druge. A onda smo se upoznale i sa drugima, čak je i jedna naša drugarica krenula da vežba, i nadamo se da će istrajati u svojoj odluci. A kada ne dođe jedna od nas, svi odmah pitaju: „Gde je Jelena“, „Gde je Bojana“ (smeh)…

Š: Idete li na svaki LesMills program?

Jelena: Uf, ima toliko programa, ali najviše idemo na Grit, BodyCombat, CxWorx, BodyPump, BodyAttack, RPM. Hah, skoro svi (smeh).

Š: A dance programi? Sh’ Bam, BodyJam?

Bojana: Joooj… Baš smo probale BodyJam na Super Quarterly-u. Ali, brzo smo izašle iz sale (smeh), jer su čak neki momci bolje igrali od nas. Nismo mi baš za te programe. Više volimo ove intenzivnije (smeh).

Š: Stižete li da odete u provod od obaveza na fakultetu? I volite li da ste više u velikom društvu ili ste i za provod odličan tandem?

Jelena: Kada je rok, samo učimo. A kada prođe, idemo na sve žurke (smeh). Da nadoknadimo ono što smo propustile. Naravno da volimo veliko društvo, ali uvek nam bude super i kada idemo same. Ma tada nam bude najbolje.

Bojana: Jednom smo se dogovorile da idemo u bioskop. Nikakav izlazak, ništa. A na kraju, vratile smo se u pola 5 ujutro kući (smeh).

Š: Kako sve radite zajedno, da li isto tako i spremate ispite?

Bojana: Da, učimo zajedno, dopunjavamo jedna drugu, kad je jedna neraspoložena, druga je tu da bodri i tako… Još je Jelenina sestra završila farmaciju a moj brat je na trećoj godini pa kupimo neke cake i on njih.

Š: Jeste li možda planirale da u budućnosti zajedno i radite? Pošto očigledno odlično funkcionišete kao tim. 🙂

Jelena: Pa, to je dobra ideja… Nismo do sada o tome razmišljale. Ali bismo sigurno mogle. Mi sve radimo zajedno. Kada smo na fakultetu, vežbe radimo zajedno i mi uvek prve završimo. Za ono što drugima treba dva sata, mi to obavimo za 45 minuta. Vidiš, to je dobra ideja, mi baš dobro funkcionišemo (okreće se ka Bojani)…

A mi već vidimo, novi drugarski planovi se kuju. 😉