Nina Zmaj

Ako trenirate u Šmeku, sumnjamo da ne znate Ninu Bjelobaba. Nina je devojka prodornog pogleda i sjajnog osmeha. Kada je vidite, pomislite – ovo je devojka koja svoj život drži u svojim rukama.

Budući da se ljudi često žale kako im konci sopstvenih života klize iz sopstvenih ruku, pomislili smo – ma hajde da vidimo u čemu je Ninina tajna i da li je to sve baš tako kako izgleda! Uhvatili smo je dok je žurila na Noć knjige, i popričali sa njom o par tema.

 

Š: Nina, znamo da si završila tehnologiju smer biohemijsko inženjerstvo, meni nije lako to ni da izgovorim, i da si sad zaposlena. Verujem da je posao zahtevan i da uzima mnogo energije. Opet, redovno te viđamo na treninzima, i redovno si ona koja nam svima redom poklanja osmeh! Kako uspevaš sve da postigneš?

N: Pa, nakon osam (ili više) sati sedenja i rada, treninzi su nešto što me puni energijom. Priznajem, ponekad, kada dođem s posla, toliko sam umorna da poželim samo da se stropoštam u krevet, ali znam da je to samo varka, i baš u tim trenucima kažem – e, ima da odeš! I odem na trening, i posle budem kao nova. Naravno da imam slabosti, ali sam ih veoma svesna, i svesno se suočavam sa njima.

Š: Ti si i ranije trenirala?

N: Još kao devojčica bavila sam se plesom, i ta ljubav je trajala 8 godina. Onda se dogodila jedna povreda, zbog koje sam napravila malo dužu pauzu. Posle sam pokušala da se vratim plesu, ali više ništa nije bilo isto. S druge strane, osećala sam da mi je potreban pokret, energija grupe, muzika… Muzika je strašno važna u mom životu. Tako sam stigla do grupnih fitnes programa, i evo – tu sam već nekoliko godina 🙂

 

Š: A kako uspevaš da kombinuješ posao, ambicije, treninge i društveni život?

N: Pa, trudim se. Nekako mislim – sad sam mlada, sad mogu najviše, i hoću da živim život punim plućima. A moram da priznam da sam i neke bliske prijatelje dovela u Šmek, tako da se družimo i ovde i posle treninga 🙂 A i meni najbliskija osoba u životu, moja sestra, trenira ovde, tako da sam sasvim zadovoljna viđanjem sa milim ljudima.

Š: Pomenula si življenje punim plućima. Načuli smo da si jednom otišla na Tajland i imala neka neočekivana iskustva?

N: Da, u okviru studija, prijavila sam se za praksu na Tajlandu, gde je trebalo da pišem rad iz oblasti genetskog inz. E sad, dogodilo se to da su mi, kad sam stigla tamo, saopstili da profestor trenutno nije na Univerzitetu ponudili sasvim drugu temu kao jedinu moguću opciju, iz oblasti zaštite životne sredine: Proizvodnja biogasa na otpadnim vodama. To je nešto što sama nikad ne bih izabrala kao rad, i potpuno je drugačije od svega što sam planirala. Onda sam pomislila – dobro, kad sam već ovde, i kad je sve ispalo tako kako je ispalo, prihvatiću, pa šta bude. I bilo je to da sam se tokom rada toliko zainteresovala za tematiku, da sam rešila da u tom smeru ide i moj životni poziv. Da sam dopustila strahu od nepoznatog da me savlada, ne bih spoznala nove strane svoje ličnosti i svojih interesovanja.

 

Š: Znači, uvek glasaš za prihvatanje izazova?

N: Uvek glasam za to da ne postavljamo sami sebi granice. Na primer, ja mnogo volim da putujem. Tokom studija sam često putovala, išla na razmene, prakse… Mnoge kolege su govorile: Ma jao, ali nemam para za to… Pare nisu problem! Stvar je u tome da ti studentski programi zaista dopuštaju da uz malo sredstava odes i vidiš neke druge ljude, osetiš drugačiji život, proširiš poglede… Ne bih da zvučim kao da solim pamet, jer znam da nije lako odrastati ovde, ali mislim da smo dužni da u sebi nađemo energiju i hrabrost za neke dobre stvari koje će nas učiniti boljim i većim ljudima.

Š: Mnogi studenti strepe od odlaska u inostranstvo jer ne govore dovoljno dobro jezik?

N: Istina. I istina je da oni koji odu, progovore, hteli ne hteli. Nema tog privatnog časa koji može da zameni pravu, životnu situaciju u kojoj moraš da pričaš na jeziku koji nije tvoj maternji. Prvo ti bude čudno i teško, posle ti bude samo teško, i posle ti postane prirodno i lako.

 

Š: A sada slećemo na jedno tipično prizemno pitanje – pored treninga, kako još održavaš liniju?

N: Hah, pa, lagala bih kad bih rekla da pazim šta jedem. Znaš kako – meni je najvažnije da dobro doručkujem – bez dorucka ne izlazim iz stana. Jedem – sir, ajvar, hleb – domaci, jaja.

Š: Šta nači domaći hleb? Ti znaš da praviš hleb?

N: Da.

 

Š: Kakav hleb??

N: Pa, beskvasni hleb, ražani, s heljdom… Uz dodatak semena bundeve, susama … Ima raznih varijanti, suština je ista.

 

Š: I praviš ga svakog dana??

N: Ne, nema potrebe za tim 🙂 Jednom nedeljno napravim ja, jednom nedeljno sestra, naučila sam je i sada nam je to tradicija. Mogu ti dati recept, uopšte nije teško. Stvarno.

Eto, to je Nina. Devojka Zmaj.
Ali ne neka fiktivna zmajica iz ženskih časopisa.
Već prava, od krvi i mesa. Ona koja poznaje svoje slabosti i koja ih izaziva. Ona koja voli ljude i knjige. Ona koja ima ambicije i planove. Ona koja radi na ostvarenju tih ambicija i planova. Ona koja voli, radi, vežba, čita, kuva. Ona koja hoće da Živi, umesto da živucka.

 

Bravo, Nina.