Ući ili pobeći

– Ljudi, ja počinjem da redovno treniram!

 
Andrea me radoznalo gleda.

Milan mirno kaže – to bi bilo lepo.

Katarina optimistično usklikne – Divno!

 
Od tada je prošlo 2 nedelje.

Nemam vremena, boli me stomak, muka mi je, imam mnogo posla, nemam vremena, tužna sam, gladna sam, presita sam, nemam vremena, moram da šetam psa, imam inspiraciju za pisanje, nemam vremena, boli me glava, nemam vremena.

Sigurno postoji još neki strava izgovor. 100 % postoji. Uvek postoji.

 
Ali danas nisam imala vremena da ga smišljam i da onda sama sebe uveravam da je potpuno realan.

Otud evo me gde stojim ispred sale i čekam da počne trening.

Da li me je neko terao da obećavam takvu jednu stvar? Niko me nije terao.

Da li me neko tera da ispunim obećanje? Niko me ne tera.

 
Zašto sad, dok stiskam peškir u rukama i ispod oka gledam nasmejane vežbače i dok čekam 17 h i otvaranje vrata i ulazak u salu, zašto se jednostavno ne bih išunjala?
Zašto ne bih pobegla kući?
 
Kod kuće je jastuk i računar i knjige i sve. Pa kao da će neko primetiti. Skoro niko ovde me ne zna, a oni koji me znaju – razumeli bi da je tako moralo biti i da ja to prosto ne mogu.

 
Ali, to bi onda značilo da sam čovek koji se rasipa rečima i obećanjima. Ja rekla – ja porekla, doviđenjaprijatno.

Ne mogu tako. Ne bi bilo fer.

 
Kada sam pre 2 nedelje obećala sebi i drugima da ću redovno trenirati, bilo je to zato što sam doslovno čula da mi i telo i mozak i duša viču:

– Molimotemolimo te, daj nam neki prepokret, daj nam neku pravu aktivnost, ne možemo više ovako!

Mislim da nije fer izneveriti svoje telo, mozak i dušu.
Ako njih izneverim, šta mi ostaje na svetu?

 
Ulazim u salu.

 
Da li je ovo iznad samo kratkotrajna površna motivacija koju ste već sreli toliko puta, ili je ozbiljna priča, saznaćete u sledećim epizodama Prepokreta.

 
StaŠa